Prošlo je tri godine otkad sam izgubio tebe, a ujedno sam izgubio i samoga sebe u tom moru osjećanja . Ne mogu da zaboravim sve naše razgovore i trenutke u kojima sam mislio da sanjam sve to.  I odjednom sve je nestalo.  Duša me boli kad se setim da sam izgubio tebe zauvjek. I boli kao prvog dana i ne prestaje. Plačem noćima i sedim budan na stepenicama gledajući nebo.  Ja sam navikao na tugu, jer ja sam sin tame i nikada se to neće promjeniti. Kad sedim i čekam da svane dan, često se pitam: Kako ću dalje bez tebe? Molim Boga da te opet sretnem i da me pogledaš tim prelepim očima i uljepšaš  mi dan. Znam da to neće se nikada dogoditi.   Pitam se dačli me se setiš nekada?  Da li je sve to bila laž?  Ne mogu noćima da zaspim, a kad zaspim ja tebe sanjam i ne mogu da se probudim iz sna. Voleo bih da zauvjek sklopim oči i da te barem sanjam, kad već si daleko od mene i ne mogu da te zagrlim. Noći i dani su mi teži od olova bez tebe . Znam da nikada neću dobiti odgovore koje očekujem.  Da li sam zaslužio  da mi ovo radiš? Trudio sam se da budem tvoj anđeo ćuvar, a po tebi ja sam samo tamna mrlja u tvom životu. Da li je neko do sada umro od tuge? Ako nije niko, znaj da ja ću biti prvi…

Vidjeno (33) puta