Prijatelji, osećam odlazak ove noći i ovog jutra. Guši me ovaj miris vlažne starosti i ovo svetlo što se uvek iznova javlja. Tako sam možda crna, da je nazovem lažnom nadom. Osećam tih, neminovan put. Sama ću dalje, a za sobom ostavljam dva-tri dinara, neke neodsanjane želje, neke nedovršene, nesavršene ljubavi. Iza, u kovertama uspomena, neka je tuga i gorčina, neke slabosti i detinjarija. To je sad u magli ali ne prolazi. Zapečaćena pisma bole. Prijatelji, osećam se kao pobednik i kao gubitnik.

Ja bih jahala rasnog arapskog konja preko dina od peska i bola.  Osećam se tako starom i tako mladom. Prijatelji, dala bih vam sve pred svoj put, svoju amajliju, svoj mač i štit, svoje oči i desnu ruku. Ja sam svoj put pretvorila u jesenju tugu. Odlazim a da se ne vratim.

Vidjeno (64) puta